Već deset godina se bavim nastavom engleskog jezika. Radila sam u mnogim školama jezika, privatnim osnovnim i srednjim školama, kao i državnom obrazovnom sistemu. Najmlađi đaci su bili šestogodišnjaci koji tek uče da pišu („Nastavnice, zašto pišemo cat, ako se kaže ket, i kako se uopšte piše to slovo, C ili S? Šta je to latinica tj. abeceda, mi tek od sledeće godine učimo ćirilicu?“ i ostale mozgalice). Najstariji, pardon, elderly, ambiciozni i znatiželjni penzioneri („Kakav je to jezik u kome nema pravila kako se šta čita? U naše vreme se samo ruski učio, a sad mi dete živi u Americi.“) Jačala glasne žice i živce u velikim grupama, ali i manjim, jer satima pričati (kolege nastavnici se smeškaju, glumci i operski pevači, as well) jeste zahtevno.
Ipak, priznajem, individualna nastava mi je najviše pomogla da proniknem u načine razmišljanja, učenja jezika i samu psihologiju učenika. (Ne, nismo sve to učili na fakultetu. Posao učimo dok ga radimo. U praksi.) I tako, hvala svima koji su bili i još uvek jesu deo moje prakse, i njihovoj ljubavi prema učenju jezika, ali još više im hvala što često budu umorni, pospani, što posustanu, pa opet nastave, što ga često i nerado uče primorani potragom za novim poslom, ili o(p)stanku na istom, stipendijama, boljim ocenama, poslovnim sastancima, ljubavnim vezama ili, jednostavno, mogućnošću da se slobodno požale recepcioneru kako im klima u sobi ne radi i nema pegle.
Svi vaši izazovi sa kojima se susrećete svi vi koji osećate da morate da naučite engleski jezik, ali strahujete da će ta nastava izgledati kao u školi, nekada, i mnogobrojni izgovori kojima ste skloni, često i nedoslednost i neistrajnost, zablude koje vas usporavaju, sve to je moj zadatak koji obožavam da rešavam.
Od svega što uradim, najviše uživam da svojim učenicima i onima koji će ovde provoditi svoje vreme (i, nadam se, izvući korist) predstavim jedno drugačije viđenje učenja jezika i razmišljanja o istom, važnost samodiscipline (o tome ćemo naširoko i nadugačko) i podjednako bitne, (samo)motivacije. Očekujte da će takvog sadržaja najviše biti, jer nepravilnih glagola ima svuda, ali čini mi se podsticajnog i inspirišućeg sadržaja koji vam zapravo govori kako sve to savladati, dok vam sve vreme daje vetar u leđa i drži pogled usmeren na prethodno zacrtan cilj, i nema u dovoljnoj meri. Ali, to je samo moje viđenje stvari, volela bih da grešim. Stoga, neka ovo bude moj doprinos. Ostalih 99% rada je na vama.
To je, osećam, moj glavni zadatak. Ne puko objašnjavanje suvoparnih gramatičkih pravila, koja, iako neophodna i neizbežna, ipak mogu biti predstavljena na zanimljiv i praktično primenjiv način, već stalna podrška tokom učenja, unošenje svežine u nastavu kada učeniku postane dosadno, podsećanje na cilj koji želimo da ostvarimo i, uvek, pohvala, jer ako u išta verujem, to je da nije moguće vredno raditi i ulagati trud, a ne videti rezultate.
Učenje jezika jeste spor proces, ali zahvalan, isplativ i dugotrajan.
A šta vam vredi i ovo sve, kada nije zabavno. Zabavno mora biti, stimulativno, duhovito i, stoga, nasuprot uvreženom mišljenju da je učenje mučenje, jednostavno drugačije. Drugačije od onoga od kog bežimo još iz osnovne škole, dremanja i stalnog gledanja na sat. Vreme ne postoji kad vam je zabavno. O naučnim istraživanjima na temu boljeg pamćenja informacija kada se zabavljamo dok nešto radimo, čitaćete u nekom sledećem tekstu. To je velika tema koja zaslužuje svoj prostor.
Za one koji vole brojke, statistike i račune, evo jednačine:
10 godina puta 11 meseci (Živeo odmor!) puta u proseku 100 -150 casova mesečno jednako je hiljadama sati aktivnog rada sa ljudima koji iako svi donekle sličnih šema razmišljanja, ipak (Eto još jedne lepote posla!) prekrasno različitih i posebnih u svojim težnjama, željama i planovima za budućnost.
Tek deset godina se bavim nastavom engleskog jezika, i uživam da otkrivam nove načine podučavanja, proučavam psihologiju, novitete u nastavi, radujem se kada se dosetim jednostavnijeg načina da se nešto objasni, željno iščekujem rezultate testova, pismenih zadataka, testiranja u ambasadama i novim zaposlenjima.
Na kraju, želim da vam kažem još i ovo, a to je nešto što kažem svakoj osobi na prvom času sa mnom. Ako vam išta i ostane iz svega ovoga, neka bude baš ovaj deo.
Imate prava da za sebe tražite i izaberete najboljeg mogućeg profesora/nastavnika/učitelja koji će, pored svoje stručne spreme, moći i biti voljan da vam pruži svoju nepodeljenu pažnju, predloge i ideje, da ističe svaki vaš i najmanji pomak u učenju i ohrabri vas na tom putu.
Vi zaslužujete da učite sa osobom koju zanima kako razmišljate i kojoj neće biti teško da osmisli čitav kurs ili tok predavanja, materijal i sadržaj koji je prilagođen baš vašim potrebama, predznanju i krajnjem cilju. Zaslužujete da taj jedan čas, to svoje dragoceno vreme i novac, provedete u prijatnoj atmosferi koja vas motiviše, zasmejava i tera da se sudare one sive ćelije vašeg mozga koje se nikada ranije nisu srele.
Nemojte da sebi spuštate cenu i mislite da svako ko vas 6 meseci tera da prevedete 100 rečenica sa srpskog na engleski ili obratno, na svakom času sa njim, i da besomučno prepisujete tekstove kao Bart Simpson po kazni, da je to profesor koji radi sve da vas poduči na najbolji mogući način i pripremi za dalje. Ima divnih, posvećenih ljudi koji se bave ovim poslom, od mnogih sam i ja učila i još uvek učim, na vama je da ih pronađete, da im verujete i odradite svoj deo posla.
Počnite sa učenjem. Uspeh je zagarantovan. Uspeh je vaš. Uživajte u plodovima svoga rada. Recite tom recepcioneru, na tečnom engleskom, da vas, u znak izvinjenja, odmah premesti u sobu sa pogledom na more i pošalje bocu šampanjca. Cheers!