Jednostavno je. Kada mi se svidi torta, tražim repete. Kada mi se svidi knjiga, pročitam je ponovo.
Luzitaniju sam pročitala ponovo još iste večeri.
Zašto?
Zato što je ovo knjiga koja pleni raskošnim jezikom dok istovremeno na jedan neobičan način kroz apsurdne situacije daje jasnu definiciju razuma, odnosno ludosti.
Dakle, budite u tišini. Čitajte polako. Čitajte rečenice iznova. Vraćajte im se kako biste bili sigurni da vam ništa nije promaklo. Svaki lik ima svoju priču i sve se stapaju u jednu. Čas ste u jednoj godini, čas u drugoj. Nema suvišnih rečenica ni informacija iako će možda na trenutke delovati da je digresija bespotrebna i ometa vas. Ako sačekate da vidite koja je njena uloga, iznenadićete se domišljatošću pisca. Ne žurite.
Duhovito, ironično, jezivo i neverovatno uzbudljivo. Uvlači vas u radnju koja vas nepovratno vodi u glave u kojima nikako ne biste voleli da budete. Menažerija nas gleda sa korica, poziva unutra i objašnjava svoju ulogu. Da li više volite Alisu u zemlji čuda ili Doktora Džekila i gospodina Hajda?
Mesto radnje je OVDE. Vreme radnje je SADA. Iako piše godina 1915, jedna bolnica u Beogradu. Malo sutra. Pardon, možda i sutra. Jer ako je juče isto kao i danas, dva i dva daju istovetno sutra. Istorija nas propituje, mi gradivo ne znamo, ona nas šiba po prstima. Mi ćutimo. Hoćemo li naučiti za sledeći čas?
Ništa vam o događajima neću reći. Pročitajte sami. A kad naiđete na govore dr. Dušana Stojimirovića, potrudite se da ostanete na stolici. Onda kažite da je 1915 godina.
„Razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste ljudske sudbine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost.”
Vanvremenska je poruka pred kojom uporno zatvaramo oči. Probajmo da osvestimo svoju ulogu u društvu i zaslugu za sve ono što se dešava. Svi smo deo društva u kome živimo. Svojim izborima i zauzimanjem strane stvaramo sredinu u kojoj živimo.
Koju je ulogu imala država Luzitanija u Prvom svetskom ratu? Ko su stanovnici ove države/bolnice i zašto u njoj ima više ličnosti nego tela? Čemu nas može naučiti predstava ludaka, građanina ove državice koji mirno žive u vrtlogu rata, zaštićeni strahom koji prema njima oseća preostalo, „razumno” stanovištvо sveta i zbog toga diže ruke od njih, u ratu kao i u miru, oduvek i zauvek?
Zavesa se diže. Počinje predstava: „Šta je protivno razumu, a što se ludilom ne da opravdati?”
„…Na zidu ili posebnim zastorima slike projektovane lanternom prikazivale su alegorijske scene, komične prikaze sitnih i krupnih nevaljalstava, lopove i politikante, lažne svedoke, zadrigle bogataše i oficire, podmićene sudije. A navodna publika ustajala bi jedan po jedan i uzvikivala svoje odgovore na ponuđene prizore: „Davati lažna obećanja! Kititi se tuđim perjem! Klevetati i lažno optuživati!” Hor bi se slagao i uglas odgovarao: „Glupost je protivna razumu. Glupost je bolest sveta.” Usledio bi sledeći niz slika i odgovora: „Lažno se predstavljati! Obmanjivati sebe i druge! Prodavati tuđe!”
Ko je lud u „domu za s uma sišavše”?
Šta su činjenice, a šta mašta pisca? Šta je postojalo, a šta je izmišljeno da bi se priča stvorila? Iako najstrašnije je baš to da je moguće i da ništa nije izmišljeno i da se sve napisano moglo baš tako desiti. Pored napomene pisca, postoji i Google. Ali ja nisam htela da ulazim u to. To nije moj posao kao čitaoca. Moj posao je da primim poruku i mogu vam reći da je i više nego jasna. Nadam se da će se ona raširiti brzinom i snagom rasplamsalog šumskog požara i upravo zbog toga mi je drago da je žiri odlučio da NIN-ovu nagradu dodeli baš ovoj knjizi i njenom darovitom autoru Dejanu Atanackoviću kome je ovo roman prvenac. Ne možete da ne pomislite da sa ovakvim uspehom dolazi i velika odgovornost, a da ne pričamo o velikim očekivanjima od budućih dela. Ja se ne brinem. Mislilac sa ovakvom maštom i sposobnošću da to uveže u celinu koja odzvanja pozivom na društvenu odgovornost, a još raspolaže takvim bogatstvom reči i majstorski vlada rečenicom, takav jedan stvaralac, sigurna sam, nama sprema još mnogo književnih poslastica. Ja ću ih s nestrpljenjem iščekivati.
Luzitanija možda jeste tek knjiga, možda nikada neće ni stići do vaših ruku. Ono što jeste izvesno je da je ona, bez obzira na to da li ćete je pročitati ili ne, maketa društva u kome živimo koja daje vrlo veran prikaz stanja kolektivne (ne)svesti i ono što je kod nje najbolje, je da nam kroz Dejana Atanackovića dolazi na najlepši mogući način, u vidu umetnosti.
Ko je dakle lud u „domu za s uma sišavše”?
Svi van njega.
Do sledećeg čitanja, budite mi zdravi.♥