Bila jednom jedna super ideja. Zamalo da dobije i Nobelovu nagradu. Taman kad je krenula da osvaja svet, desili su se neki loši ljudi, i šta će, utihnula je. Ali tu je ona još uvek, u rukama drži svoj CV i strpljivo čeka da stupi na dužnost. Dužnost bi joj bila da ukloni sve prepreke u sporazumevanju među ljudima širom sveta, da ih ujedini i dozvoli im da se, bez obzira na njihove različitosti u istoriji, kulturi i ekonomiji, svi osećaju ravnopravnim delom jedne veće zajednice, ovog našeg lepog sveta. Ona se nada. Otud esperanto.
Priča o jeziku esperanto je prilično zanimljiva i preporučujem vam da malo detaljnije istražite temu. Naime, jezik je nastao još krajem devetnaestog veka, a 1887. godine izlazi prva knjiga na ovom jeziku koju je napisao sam tvorac ideje i jezika, poljski lekar jevrejskog porekla Ludvik Lazar Zamenhof. Knjigu je potpisao imenom dr. Esperanto („onaj koji se nada”) pa je tako i nastalo ime ovog izmišljenog jezika.
Zamenhofu nije bilo dosadno u životu, niti je snimao novi film za koji mu je bio potreban novi jezik kojim bi zaludeli fanovi čavrljali na svojim skupovima i ostale koji ne govore njihovim tajnim jezikom gledali s visine. On je bio jedan praktičan čovek i, pogođen bolnim ličnim iskustvom, poželeo da ujedini svet.
Život mu, naslućujete, nije bio nimalo lak. Mučila ga je neravnopravnost i odbacivanje društva ne samo tokom odrastanja već i kasnije. Studirao je medicinu, ali suočen sa pacijentima i njihovim mukama, ubrzo shvatio da ne može da podnese tu patnju i prešao na zanimanje oftalmologa čime se bavio do kraja života. Često je danima ostajao bez ručka. Tek je pred kraj života uspeo da zarađuje dovoljno za osnovne potrebe svoje porodice.
U svom pismu Alfredu Mišou u kratkim crtama opisuje svoj život:
„U mom detinjstvu pasionirano sam voleo ruski jezik i celu rusku kulturu; ali sam se uskoro uverio da moju ljubav plaćaju mržnjom, da isključivi vlasnici tog jezika i zemlje sebe samo nazivaju ljudima, koji samo vide u meni obespravljenog stranca (nasuprot tome što su moji pradedovi i dedovi rođeni i radni vek proveli u toj zemlji), svi mrze, omalovažavaju i potcenjuju moju braću; video sam da sve druge jezičke grupe koje žive u mom gradu recipročno se mrze i međusobno napadaju…
…i mnogo sam patio zbog toga, i počeo sam da sanjarim o tim srećnim vremenima, kada će nestati sve nacionalne mržnje, kada će postojati jezik i zemlja koja će pripadati svim svojim žiteljima, kada će ljudi početi da razumeju i vole jedni druge.”
Eto, to je ta utopistička zamisao Zamenhofa. I smislio je on to sve lepo. Njegov jezik je pre svega jednostavan i, po nekim procenama, potrebno je oko 150 sati da se nauči. Čisto poređenja radi, za nemački je potrebno oko 2000, engleski jezik 1500, a italijanski 1000 sati učenja.
Ovaj jezik je veštačka tvorevina bez odličja nacionalnosti, nema religiju, pol, boju, ni kolonije u džepu. Nema državnih granica, ni ustava. Vokabular kojim raspolaže potiče iz mnogih jezika, ponajviše iz indoevropske porodice jezika, gramatika je vrlo jednostavna. To je živ jezik koji raste i menja se; ima oko dva miliona govornika, mada veruju da broj učenika i govornika ovog jezika raste. Mnoge organizacije, naročito one neprofitnog i humanitarnog karaktera, koriste esperanto kao svoj zvanični jezik. Pored rečnika i gramatike, ima novina, časopisa i književnih dela pisanih ovim jezikom. Kažem vam, istražite, interesantno je.
E sad, čemu ovakav uvod, pitate se.
Prvi razlog je taj što hoću da ostane zabeleženo da bi nam esperanto odlično poslužio kao univerzalni jezik kada se jednom budemo preselili na tu novu planetu.
Nema šta da se svađamo ko je moćniji i bilo bi fer da krenemo svi od nule, da i mi jadne zemljice možemo da se malo uspravimo i hodamo svetom kao kad osvojimo svetsko u košarci. Mada nama je lako jer govorimo srpski pa nas ceo svet razume, ali eto, zbog drugih. Možda onda dr. Zamenhof posthumno dobije tu Nobelovu nagradu, valjalo bi, do sada je imao čak 12 nominacija. 13 može biti i srećan broj. Mogao bi na toj novoj planeti bar. Eto još jedne ideje! Kako sam krenula, na kraju ću možda smisliti i kako da kinete, a da ne zatvorite oči. No, vratimo se drugom razlogu ovog uvoda koji se pretvorio u razradu, a bogami preti da se samo slije u zaključak. Neka onda tako i bude.
Ako su se sudarile prave dve sive ćelije u vašem mozgu onda ste shvatili zašto esperanto koji ima odičan CV i super preporuke još nije dobio posao. A zašto, stvarno? Zato što je to mesto popunjeno. I po svemu sudeći, taj se momak neće maknuti. Momak, da, jer tek ulazi u zrele godine, najbolje godine, kao da tek uzima zalet! Uživeo se u ulogu, ima sve više govornika, a postojeći fanovi stalno unapređuju svoje veštine. Zove se engleski jezik.
Može da vam se sviđa ili ne, možete da ga volite ili mrzite, zaobilazite i probate da ga zamenite nekim drugim, (u najgorem slučaju, potpuno ignorišete) ali kako god da okrenete, najviše ćete koristi imati if you just go with the flow.
Da li zaista ima makar i jedne osobe danas u svetu koja nije svesna važnosti engleskog jezika i njegove uloge u svakoj sferi naših života?
Zato što ih nema, sigurna sam, zato i neću pisati dalje o tome šta biste sve mogli kad biste naučili engleski jezik.
A mogli biste.
I možete.
E, o tome ćete čuti dosta. Odgovor na zašto znaju i ptice na grani, ali vama treba kako. Treba vam i onih 1500 sati, ali dobro, da krenemo od početka.