Zamišljam da posmatram rađanje sunca nad Himalajima. Ako je istina, ja sam već tamo bila, a da još nisam otišla. Jer ja sam u svemu i svakom koji je ikada postojao ili sada luta svetom kakvog ga mi poznajemo.
Nisam na hašišu iako priznajem da do mog stana dopiru jaki mirisi farbe iz stana ispod i već danima pijem mleko kako bih neutralisala štetu. Dobro sam. Kaže Stevan Pešić da su u Nepalu svi na hašišu, to je pravilo. Kaže da je i sam svašta probao, ali su snovi i Viđenja koje je imao bez droge ona prava; svet se ne menja, ali se menjaju oči koje ga gledaju.
To što su njegove oči videle i uši čule, mirise i osećaje koji su ga prožimali stavio je na papir. Kako je živ taj svet njegov, pun boja i oblika, živih bića i onih umrlih, stvarnih i mitskih, božanskih i svevremenskih! To je svet u kome padaju ružičaste kiše i devojkama u kosi rastu cvetovi, starica koje motaju sunčeve zrake na kalem i strašni Jeti postoji, ali se niko ko je snežnog čoveka video nije živ vratio da o tome posvedoči.
Fantastične su sudbine ljudi koje sreće na svom proputovanju Nepala, Indije i Tibeta. Nikada ne znate ko zaista postoji, a ko je samo utvara, đavolak ili veštica. Ipak, znamo da je naš pisac porodičan čovek. Ima ženu i dete. Niti je žena njegova niti dete. Naime, običaj je da kada neko od stranaca dođe u Katmandu i ostane neko vreme, on usvoji dete iz naroda i hrani ga, čuva ga kao sopstveno bar dok je tu. Ima i svog rikšu. Nabavlja i kišobran i postaje zvanično Nepalac, domaći.
Naučila sam da je Nepal jedna čudesna zemlja, ona u kojoj su ljudi uvek veseli i nasmejani, što ne biste očekivali zbog očiglednog materijalnog siromaštva. Neki kažu da se smeju jer nikada ne znaju kada će sresti Boga koji se pokazuje u ljudskom obliku, pa ne žele da Boga dočekaju nenasmejani. Drugi opet, da smo svi od božanske iskre i da u stvari time iskazuju radost i ljubav prema Bogu. A bogova je mnogo, svaka kasta i narod koji tu živi, svi imaju svoje bogove i svi se međusobno poštuju i slave. Praznika je više nego dana u godini. Svetilišta i hramova, ne zna im se broja. Majmuni su svete životinje, krave slobodno šetaju ulicama, klanjaju im se i sva živa bića su jednako i s poštovanjem tretirana. Čak i psi imaju svoj dan kada ih okite cvećem i donose im hranu pod njušku. U Nepalu narod ne krade, žene su vredne i rađaju mnogo dece, muzika je put do neba, umetnost se veoma ceni i najlepše je biti spaljen na sandalovom drvetu. Volela sam delove u kojima priča o smrti jer oslobađaju.
„Smrt je živa u ovoj zemlji. Znam, svoju smrt sam doneo sa sobom, kao što je svako nosi, ali ovde sam je video i zavoleo. U Katmanduu je ona prirodna, čovek se brzo navikne na nju; šarenilo grada, mnoštvo ljudi, prijateljstva, ljubavi, stvarni i izmišljeni rajevi, čine je takvom. Katmandu je navikavanje na smrt, prisno, veselo čak.”
Sigurna sam da je Stevan Pešić zaista bio, mada verujem da još uvek živi i jeste, jedan Tibetanac, kako su mu i oni sami govorili. Zavoleo je taj svet, srodio sa sa njim, ali se i svom Beogradu vraćao sa dozom melanholije i uvek čudnim osećajem da iako u njegovim snovima to nisu bile ulice Beograda, on znao da jeste u Beogradu. Tri meseca je proveo na putovanju, mnogo je stranica ispisao, imala sam osećaj da je knjiga bez početka i kraja, kao i život o kome piše.
„Tri istine sam video i zavoleo. Prva je: ja sam u svim stvorenjima na zemlji i sva stvorenja su u meni. Druga je: da nema smrti ni života i da je besmrtnost naše ime. Treća je istina: da su čovek i Sunce od iste građe. Ova vasiona je delo radosti, a ljudi samo deca Zore. Ja sam Varuna! Rodio sam se iz sopstvene pesme, ljubav je moja jedina svetlost što postoji.”
Katmandu je krajnje neobičan putopis, poput krajeva sa kojima mi skoro ništa zajedničko nemamo osim božanske prirode. Posve je drugačiji od onoga što mislite da ćete čitati. Nisam sigurna ni da je za svačiji ukus. Ne možete ni da pretpostavite, morate uroniti u taj svet i poverovati mu. Ja jesam.
Do sledećeg čitanja, Namaste. ♥