Zanimljiv mi je način na koji ljudi koji sa mnom uče engleski ili prijatelji koji traže savet kažu sledeće: „Ja to sve radim po sluhu, po osećaju. Ne znam ti ja ta pravila, a ne mogu to ni da učim.“ Ljudi to toliko često izgovaraju da se osećaj za jezik pretvorio u nešto poput jedinstvenog dara, samo retkima urođenog. Izabranima.
Ne govore ljudi to da bi se pohvalili (mada kod nekih to jeste slučaj), već pokušavaju da objasne sebi i meni kako uopšte daju tačne odgovore, a da nisu ni učili pravila. Ono što meni lično tu smeta jeste nusprodukt ovakvih upornih ponavljanja, a to je da smo dobili i i dalje stvaramo, veliki broj ljudi koji poveruju da nemaju taj dar, da njima nije dat osećaj za jezik i to im služi kao objašnjenje za sporo napredovanje i odustajanje, pa čak i nepočinjanje, jer čemu ako to nije nešto što je njima prirodom namenjeno. Još zanimljivije je da i prvopomenuti sebi stvaraju blokadu, u smislu da poveruju da ne mogu da nauče pravila, jer do sada nisu, da ona nisu neophodna, da se bez njih može i samim tim i sebi samima postavljaju granicu do koje mogu da nauče neki jezik.
Oslobađanje od zabluda o kojima sam već pisala i predrasuda je veoma važno kada počinjemo da učimo neki strani jezik i ovo definitivno jeste jedna od njih. Jedan od ciljeva ovog bloga i mene kao profesora i jeste rušenje istih i, stoga, red je da pojasnimo ove specijalne osećaje i nadarene uši kako bismo poverovali u suprotno, a to je da svi možemo da naučimo strani jezik i to prilično dobro. Naučili smo maternji, je l’ da? Imajući ovo u vidu, mogla bih, kad malo bolje razmislim, i da završim tekst ovde. Upravo to objašnjava da jedino što nam je svima urođeno jeste sposobnost da učimo jezike i svi smo jednaki u tom pogledu.
Pojašnjenje fenomena zvanog osećaj za jezik jeste zanimljivo, mada i očigledno, ako se potrudite da razmislite kako ste do njega došli. A došli sigurno jeste. Šta se zapravo dešava?
Osećaj za jezik nije ništa drugo do mozak ispran sadržajima na stranom jeziku, u našem slučaju, engleskom. Baš sam ovo slobodno objasnila. Dakle, u pitanju su na stotine sati u toku dužeg vremenskog perioda od nekoliko godina tokom kojih je osoba konzumirala sadržaj na engleskom u raznim formama, bilo pisanoj, bilo usmenoj. Naš mozak je toliko puta čuo određenu reč u kontekstu, izraz, frazu i gramatičku strukturu, zvuk, intonaciju da ih je zapamtio kao takve, i svaki sledeći put kada čujete nešto novo (na testu recimo, ili pokušavate da napišete rečenicu) to vam zvuči dobro i lepo ako je isto kao ono što ste prethodno nebrojeno puta čuli. Ako je drugačije, onda vam mozak šalje informaciju da nema poklapanja ili ne apsolutnog i da to nije dobro, jer ga on nije čuo, ili bar ne dovoljno puta da ga prihvati kao pravilo ili utvrđenu frazu koja se ponavlja.
Ono što vama zvuči lepo i normalno su, u stvari, gramatička pravila: sintaksička, fonetska, semantička i još mnogo drugih jer jezik nije ništa drugo do skup pravila; drugačije ne bi mogao ni da postoji, urušio bi se kao zgrada bez stubova. To što vi ne razmišljate analitički ili kao profesori jezika i lingvisti i ne zapitate se zašto je to tako, zašto se tako kaže, ne znači da pravilo ne postoji. Ništa nije proizvoljno u rečenici. To je jedna savršeno uređena celina.
Kada čitate na engleskom ili slušate nekoga, najčešće je ta osoba neko kome je engleski maternji ili veoma dobro vlada tim jezikom kao stranim, što znači da se izražava gramatički ispravno i vaš mozak upija te konstrukcije. On pamti šeme i stvara rečenice na osnovu njih; računa na to da isto pravilo može primeniti i u nekoj drugoj situaciji. Tako deca uče svoj maternji.
Ali, kao što i deca greše i nakon nekoliko godina učenja svog maternjeg, tako grešite i vi. Tačnije, primećujete i sami da ne možete uvek da se oslonite na taj sluh, uviđate da nisu svi odgovori tačni i da nikada niste sigurni u to što izgovarate/pišete. Da biste mogli da se više pouzdate u svoje znanje neophodno je razumeti i savladati gramatička pravila.
Nekom drugom prilikom ću pisati detaljnije o važnosti učenja gramatike i načinima kako bi je trebalo učiti da nam koristi i da nam bude zanimljiva. Ipak, nadam se da ste sada uvideli koliko je ona sveprisutna i potrebna, da je učite i bez da ste toga svesni, ali i da to nikako nije dovoljno već da se ipak treba posvetiti i izučavanju gramatike i svesnoj, namernoj upotrebi tih pravila, jer samo tako možete unaprediti svoj engleski. U suprotnom ćete ostati tu gde jeste i nikada vam neće biti jasno zašto i u čemu grešite, a samo kad nađemo gde grešimo to možemo da ispravimo i nastavimo dalje.
U kojoj meri onda možete da se oslonite na ovaj osećaj za jezik? Ukoliko ste u bezizlaznoj situaciji, u smislu da treba nešto brzo da napišete ili da odgovorite na pitanje na testu, izabraćete ono što vam „zvuči“ logično; to je sposobnost snalaženja, radimo šta možemo. Ovo bih preporučila samo onima koji jako dobro vladaju jezikom.
Svima ostalima preporučujem da zagreju stolicu, da krenu da uče i da, čim vam profesor predstavi neko novo pravilo, odmah krenete da ga upotrebljavate. Odmah primenite to u praksi. Tako će vam brže postati „logično“ jer navikavate svoj mozak na njega, a ne nešto čudno „što oni nikad ne kažu“. Osim ako to nije izgovorila osoba koja ne zna jezik dobro pa greši, sve što nađete u udžbeniku ili na višim nivoima učenja jezika, postoji i koristi se. Vama je strano jer ga niste puno puta čuli, ali to ne znači da ne postoji i da je suvišno znati ga.
Ukoliko ste krenuli da učite engleski i na časovima obrađujete gramatiku, molim vas da uvek prvo razmislite koje bi se pravilo moglo primeniti u datoj rečenici, jer vi ste tu da biste unapredili svoj jezik nečim novim, a ne da razmišljate na stari način koji vas očigledno nije doveo do nivoa kome stremite. Primena naučenih pravila samo u početku zahteva malo više razmišljanja i vremena dok nešto kažete/napišete, ali kasnije vam to postaje rutina, vaša navika, ne razmišljate o definicijama, već prepoznajete situaciju i ponavljate, sada već, staro, naučeno pravilo.
Da sumiramo: stvorili ste osećaj za jezik. Stekli ste ga vremenom, veštački. I, to je dobra vest. Za one koji se prilično uspešno služe ovim osećajem: bravo! Jer ste „odradili“ sate konzumirajući neki strani jezik, bilo slušanjem, gledanjem video snimaka, čitanjem ili aktivnim korišćenjem: pričom i pisanjem. I to je ono na šta treba da budete ponosni, na vreme koje ste posvetili tom jeziku. Međutim, vaš posao nije završen. Pored toga što ćete nastaviti da radite isto što i do sada, počnite malo više pažnje da posvećujete gramatici jer ćete brže napredovati. A za drugu grupu, koja se malo muči sa jezicima i ne planira ni da počne, ovo može samo da znači da i vi možete imati taj osećaj za jezik: napravićete ga sami i bićete ponosni kada to uradite.
To za obe strane znači još jedno, a to je da nema više izgovora u vidu „nemam sluh za jezik, pravila mi ne idu u glavu“, već se sve da savladati i usavršiti, ako i samo ako, ste voljni i spremni da vredno radite i budete strpljivi.
P.S. Jedan tekst je malo na temu kakva je talenat za jezike i da li postoji nešto takvo, koje su naše urođene sposobnosti, kakve vrste inteligencije postoje i koliko su kod koga razvijene, kao i uticaj muzike na učenje stranog jezika, ali i obrnuto. Svakako planiram da se i ovim pitanjima posvetim u nekom od narednih tekstova. Obećavam da ćemo srušiti još mnoge zablude 🙂